РАДИЈАЛНИ ОЖИЉАК

Др Владимир Урбан

Др Рада Јоксимовић Змејкоски

Радијални ожиљак дојке заправо није ожиљак, већ бенигна пролиферативна лезија са радијално распоређеним дуктусима, склерозом и централном фиброеластозом. Када је већи од 10 мм назива се и комплексна склерозирајућа лезија, а заједнички назив за оба ентитета је радијална склерозирајућа лезија. Најчешће се јавља у узрасту од 40 до 60 година. Радиолошки је значајан јер на мамографији и ултразвуку често личи на скирусни карцином па се само овим методама ове две дијагнозе не могу поуздано разграничити. Иако је хистолошки бенигна лезија, клинички је значајан јер је у одређеном проценту случајева удружен са малигнитетом или атипичном дукталном хиперплазијом. Карциноми се често налазе на периферији радијалног ожиљка, због чега узорак ткива узет биопсијом из центра лезије може бити негативан. Стога се за све случајеве радијалног ожиљка препоручује ексцизија.

 

Радијални ожиљак не даје симптоме, најчешће није палпабилан нити ретрахује кожу.

Мамографски се манифестује као асиметрија, дисторзија или спикулирана сенка. За радијални ожиљак типичне су дуге, танке спикуле, без јасно дефинисане централне масе, често са централним расветљењем – ако је на дензној позадини описује се као „црна звезда“ (блацк стар). Међутим, расветљења унутар радијалног ожиљка не искључују малигнитет. Често се види само у једној пројекцији или другачије изгледа у различитим пројекцијама. Понекад има и микрокалцификације, најчешће пунктиформне или аморфне.

Ултразвучно може да се манифестује као дисторзија без јасно издвојене масе, хетерогена ехоструктура са ситним хипоехогеним нодулацијама на периферији или као неправилна хипоехогена маса са постериорним слабљењем или без њега; уколико је удружен са малигнитетом, може бити упадљивији на ултразвуку1).

Диференцијално дијагностички у обзир долазе тубуларни карцином, инвазивни дуктални или лобуларни карцином те прави ожиљак.