Свака од наведених метода има своје предности и ограничења у свакодневној примени. Зависно од знања и вештине радиолога који изводи процедуру, зависи ће и исход ових интервенција.

    Основи критеријум за детерминисање врсте биопсије коју ће радиолог извести и којом имиџинг методом ће интевенција бити контролисана одређује да ли је промена палпабилна или не, као и под којом се методом лезија у дојци јасније приказује. Наравно, у свему овоме одлучују и услови у којима радимо, односно опрема којом располажемо, тако да се у неким центрима у Србији не изводе стереотаксичне биопсије пошто здравствена установа не поседују одговарају опрему.

    Циљ имиџингом вођених биопсија је да на безбедан начин обезбеде адекватну количину ткива које захтева патохистолошка анализа за постављање прецизне дијагнозе. Имиџингом вођене биопсије омогућавају постављање патохистолошке дијагнозе, чиме се у високом проценту избегава потреба за ”отвореном” хируршком биопсијом, што је уштеда у оквиру здравственог система, а пацијенткиње избегавају беспотребну хоспитализацију и све потенцијалне компликације које хируршка интревенција носи. Искуства Центара за имиџинг дијагностику Института за онкологију Војводине, у коме се ове врсте биопсија свакодневно изводе, да се у зависности од постављене хистопатолошке дијагнозе примењујемо ексцизију промене, у неким случајевима промене интензивно радиолошки пратимо, или се неке пацијенткиње враћају у рутински скрининг програм. У неким центрима биоспијама дебелом иглом обавезно претходи ФНАБ. Уколико ФНАБ не омогући постављање дијагнозе, или налаз ФНАБ није у корелацији са клиничко-радиолошким налазом, тада се обавезно врши биоспија дебелом иглом. Наравно, уколико на мамограму пацијенткиње визуализујемо микрокалцификате, без подлежуће масе, тада се обавезно изводи биопсија дебелом иглом под контролом мамографа (ВАБ), као стандард у свим центрима који располажу овом опремом.

    Радиолог треба након биопсије да има увид у хистопатолошки налаз, како би донео одлуку о даљем поступању у вези са биоптираном лезијом. Уколико се докаже да је промена хистолошки малигна, следи адекватан онколошки третман, али уколико је радиолошка презентација промене ”сумњива” БИ РАДС 4, а патохистолошки налаз не покаже било какву атипију или јасно укаже на малигну промену, тада радиолог који је вршио биопсију, доноси одлуку да ли ће промену радиолошки интензивно пратити или је поново биоптирати. Уколико је радиолошки налаз БИ РАДС 5 – високо суспектна лезија, а добијен хистопатолошки налаз након биопсије не потврђује малигнитет, тада радиолог индикује преглед магнетом (МР мамографију), понавља биопсију или пацијенткињу упућује на конзилијарни преглед.

    Ради поузданијег налаза и бољег исхода код пацијенткиње увек је непходан тимски рад, неопходно је да радиолог и патолог сарађују и свакодневно размењују мишљења. Уколико постоји дискрепанца између радиолошког и патолошког, као и клиничког налаза, постоје два начина доласка до адекватне дијагнозе: или да се понови биопсија на идентичан начин, као и иницијална, или биопсија са коришћењем игле већег промера (дебље игле). Уобичајено је да се након кор биопсије у наредној интервенцији начини ВАБ, или се (што првенстевно зависи од налаза патолога) промена хируршки ексцидира, како би се у целини евалуирала. Постоје и случајеви када се након биопсије дебелом иглом, имајући у виду бениган хистолошки налаз опредељујемо за радиолошко праћење. У таквим случајевима пацијенткињи следује прва радиолошка контрола за 6 месеци. Такав приступ се примењује уколико се ради о промени у дојци која је релативно брзо порасла, а има бениган радиолошки, ултразвучни аспект, уз хистопатолошки налаз да се ради о фиброаденому. У том случају промену сматрамо дефинитивно бенигном, али њен бржи раст упућује на потребу за ултразвучном контролом за 6 месеци.

    Солидне лезије и зоне микрокалцификата нема сврхе радиолошки контролисати у временском интервалу краћем од 6 месеци. Поред радиолога и патолога који одлучују у вези ових промена, потребно је формирати мултидисциплинаран тим у установи, који ће размотрити сваки случај појединачно и донети најбољу одлуку о даљем третману пацијенткиња, како би се дошло до праве дијагнозе и пацијенткиња адекватно лечила. Мултидициплинаран тим за болести дојке треба да чине хирург, радиолог, патолог, интерниста-онколог и радијациони онколог.